Почетна страница на почетак

У неком тренутку питање је да ли има смисла о било чему писати или расправљати. Да ли живимо у времену посље или је свако вријеме “вријеме посље”.  У правом смислу доживљај смака свијета, времена након времена, је у својој суштини лични доживљај, јер када на једном крају свијета појединац доживљава свој “смак свијета” на другоам кају свијета неки други појединац доживљава свој живот у потпуности увјерен да ће тако бити заувијек,  да “смак свијета” не постоји.

At some point, the question is whether it makes sense to write or discuss anything. Do we live in the time after or is it always “time after”? In the true sense, the experience of the end of the world, time after time, is essentially a personal experience, because when at one end of the world an individual experiences his “end of the world” at the other end of the world, other individual experiences his life fully convinced that it will be forever, that the “end of the world” does not exist.